Gde uopšte početi, kada nas razdvaja deset godina? I okean.
Već nedeljama pokušavam da napišem nešto i svaki put kada probam, proradi mi nemir u stomaku. I najzad shvatim da će teme o kojima nameravam da pišem neminovno otvarati stare rane i izazivati svakojake emocije, ako ne i kontroverze. Oklevam zato što su mi se, pre desetak godina, vidljivost i izlaganje u medijskom prostoru Srbije žešće obili o glavu i potpuno promenili životni tok. S druge strane, radujem se što sam u poziciji da, kao jedna od osnivačica nekadašnjeg Kvir Beograd kolektiva, iz prve ruke prepričam i podelim iskustva organizovanja radikalne kvir zajednice pre nego što je lgbtiq pokret postao izobličena verzija onoga čemu smo težili. Radujem se što deset godina kasnije mogu da podsetim da može i mora bolje.
Želim da ispričam jednu uzbudljivu, inspirativnu priču, jednu važnu istoriju koja polako biva potisnuta u zaborav. Želim da budem jedan od glasova moje aktivističke generacije koji će svim snagama podržati nove, mlađe, predati im simboličku štafetu, ali isto tako učiti od njih i raditi zajedno na stvaranju dugoročnih strategija i pokreta za pravedniji svet. Želim da se stavim na stranu trans zajednice, koja, koliko vidim izdaleka, trpi besmislene i gnusne napade iz aktivističkih krugova. Takođe želim da pokažem svoje novo telo, koje je sada u harmoniji s mojim unutrašnjim doživljajem sebe, i ne mogu da odolim glupiranju jer sam još uvek u post-operativnoj euforiji.
